Tribe Thai Expedition (2012)

Tribe Thai Expedition (2012)

„WARNING 18+: this text contains explicit material and is not recommended for persons under the age of eighteen.“

Izveštaj je informativnog karaktera i nadam se da će nekome jednog dana poslužiti kao izvor informacija. Na kraju krajeva, nakon čitanja zaključite sami da li je Tajland prava destinacija za vas. Unapred se izvinjavam na pravopisnim greškama s obzirom na to da je tekst bukvalno sačinjen preko noći.

• 4 trajbovca
• 63 dana
• 6 dana provedenih u putu
• 3 slovenca
• 3 hrvata
• 100 amerikanaca
• 1000 španaca
• 10 000 kineza
• 17998km avionom
• 1310 km vožnje autobusom
• 1500km vožnje skuterima
• 800km vožnje minibusom
• 100km trekinga
• 100km vožnje longtailom
• 20km vožnje tuk-tukom
• 10km vožnje kajacima
• 1272 stepenika
• 10 budističkih hramova
• 2 meseca hladnog tuša
• 3 pećine
• 100 guštera
• 1000 majmuna
• 1 000 000 000 planktona
• 2 pada sa motora
• 1 krađa
• 3 fotoaparata
• 1 GoPro kamera
• 50 sektora za penjanje
• 30 dana penjanja
• 30 dana odmaranja

…i preko 250 ispenjanih smerova

Kažu da mesto čine ljudi, kažu da je lepo samo onoliko koliko ga ti učiniš lepim.

Stigli smo kući. Sedim i razmišljam o tome kako mi je stigao veliki broj poruka i e-mailova u kojima mi traže da “opišem u par reči kako je bilo”. Par reči… Usput gledam, sortiram fotografije koje smo napravili, ima ih na hiljade. Čak ni one, pa ni video klipovi ne mogu dočarati gde smo sve bili i sta smo doživeli. Gledam ih, iznova i iznova i kao da sam bio na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme. To tamo nisam ja. Ne, Tajland nije onakav kakvim smo ga zamišljali. Nije kao sa slika, nije kao iz filmova, nije kao iz snova. Neke stvari su mnogo lepše a neke su daleko ružnije.

Šteta što nisam neki rečiti putopisac. Možda bi vam na taj način donekle opisao pravim rečima naše dvomesečno putovanje na Tajland, zemlju snova (a i suza). Moje reči vam sigurno ne mogu opisati grad greha, Bangkok, njegovu lepotu sa jedne strane i tmurnu izopačenost sa druge, niti kako je plivati u moru u kome na svaki manji pokret oko vas zasija milion planktona. Kako je kada dok penjete jedan od najpoznatijih Big Wall smera i na osamdesetom metru morate da pređete na ogromnu tufu koja lebdi iza vaših leđa. Kako je imati slobodan pad od 15 metara dok iznad vas preleće base jumper i otvara padobran. Ne, naši video klipovi vam ne mogu proizvesti onaj bolesni dečiji smeh kada naš drugar Mrkela udara svojim skuterom taksi na sred ulice i papuča mu leti na drugi kraj ulice. Ne mogu vam ni dočarati off road vožnju do penjališta gde pri najmanjoj grešci letite sa puta. Eh, za svaki dan proveden tamo, bila bi mi potrebna jedna strana pisanja.

Pre puta na Tajland prva stvar koju je potrebno uraditi je kupiti avionske karte. Karte se mogu naći znatno jeftinije ukoliko ih rezervišete nekoliko meseci unapred. Isto tako bih napomenuo da je let iz Budimpešte jeftiniji za oko 250e od leta iz Beograda. Što se tiče puta do Budimpešte, najbezbolnija varijanta je kombi prevoz agencije Gea iz Beograda koja funkcioniše po sistemu od vrata do vrata. Cena povratne karte je 60e i može se platiti u bilo kojoj valuti. Druga stvar o kojoj je trebalo misliti su vize. U Srbiji ne postoji Tajlandski konzulat. Nama najbliži se nalazi u Zagrebu i Budimpešti. Viza sa jednim ulaskom koja važi dva meseca iznosi 30e dok viza sa više ulaska iznosi 60e. Ukoliko u tih 2 meseca izađete iz zemlje pa se ponovo vratite, viza vam se produžava za 30 dana.

Na Tajlandu jedna od mnogobrojnih usluga turističkih agencija je takozvani Viza Run, iliti čekiranje vize na granici. Ukoliko vam je mrsko da putujete do Zagreba ili Budimpešte, agencija Gea će vam za uslugu vađenja vize naplatiti 30e. Mi se se ipak opredelili za jeftiniju varijantu i tako se Bojan našao u Zagrebu gde mu je dobroćudni čikica izdao 4 vize u roku od 15 minuta. Pre nego što smo krenuli za Thai, načuli smo se i načitali priča o drogi, prijateljicama noći, boleštinama, poplavama, malariji, denga grozninci itd. Sve je to nekako iščezlo iz glave kada nas je kombi pokupio tog hladnog jutra u Beogradu. Bio je januar i bili smo odeveni u zimsku odeću. Neispavani, krenuli smo na put do Budimpešte koji je delovao smešno u odnosu na ono što nas čeka a to je 20 sati puta do Bangkoka. Kompanija kojom smo leteli zvala se Qatar Airways. Presedali smo u Dohi, gde nas je očekivalo 8 mučnih sati transfera. Prvo što sam primetio je to da je posada u Qataru preljubazna. Avion je bio vrhunskog kvaliteta sa ukusnom hranom i prvom klasom on air entertainmenta sa ponudom i sadržajima za svačiji ukus počevši od serija, premijerama filmova do nekoliko desetina vrhunskih igrica sa sve potrebnom aparaturom. Beše davno kad sam zadnji put leteo avionom, Tada su oblaci bili kamenje, avion zamak na nebu a taminiji oblaci velike planine. Nakon uzletanja oblaci su bili samo oblaci ali opet deluju mnogo moćnije kada ih gledaš odozgore. Kada letite na 11 000 metara, na -50 stepeni, svet izgleda tako mali a čovek kao čovek beznačajan. I jeste mali.

Na aerodromu u Dohi veoma je lako pronaći željeni terminal i destinaciju. Terminali su obeleženi bojama u zavisnosti od klase kojom putujete. Kada smo ušli na terminal biznis klase, čekao nas je red od nekoliko stotina ljudi ali ipak sve je toliko dobro organizovano da smo se za nepunih 10 minuta našli u duty free zoni. Let za Bangkok nas je očekivao tek za 8 sati tako da smo odmah počeli da tražimo načine kako upotpuniti vreme. Iako je aerodrom u Dohi poprilično zanimljiv, pun radnji i kojekakvih raznolija, većinu vremena smo proveli spavajući i gledajući panoramu “peščanog grada” i avione kako poleću. Nakon 8 sati, ukrcali smo se na avion za Bangkok koji je bio kvalitetniji nego predhodni. Let nam je jako brzo protekao
uz nekoliko filmova i stigli smo na čuveni Bangkoški aerodrom. Prilikom sletanja, već iz aviona se videlo koliko je grad grandiozan pa i sam aerodrom. Nakon izlaska iz aviona čekalo nas je more pokretnih traka na kojima smo se vozlili dobrih 15 minuta. Tek onda smo shvatili da se nalazimo na jednom terminalu od ukupno tri. Nakon što smo pokupili prtljag, bilo je neophodno pronaći prevoz pošto je aerodrom udaljen dobrih 40 minuta vožnje od grada. U ponudi su bili taksiji, autobusi i metro. Odlučili smo se za metro pošto je cena karte u metrou znatno jeftinija od autobuske, a da ne pominjemo od taxi-ja. Karta je iznosila oko 1 evro, što je prava sitnica u odnosu na dužinu puta.

Pre puta sam se malo informisao o Bangkoku i potražio informacije o tome šta bi trebalo videti. To su oni trenuci kada sedite kod kuće i kucate stvari u Google poput “Top 10 must see…”. Prvenstveni dogovor je bio da ostanemo 5 dana u gradu i onda krenemo ka Krabi provinciji i konačnoj destinaciji zvanoj Ton Sai Beach. Nakon izlaska iz metroa, sreli smo jednu kineskinju koja je išla u istom pravcu gde i mi. Uhvatili smo dva tuk-tuka (trotočkaša) i uputili se ka famoznom Kao San road-u. Luda vožnja na divljim trotočkašima je bila spektakularna. Brzina vožnje, naglo skretanje i kočenje čine da u svakom trenutku mislite da ćete udariti u nešto ili se prevrnuti. Bez preterivanja!

Nakon 15 minutne vožnje stigli smo na početak Kao San Road-a. Sodoma i Gomora je pravi opis za ono što se našlo pred nama. A čak i u tom jezivom svetu, neka lepota, nenormalna energija koja zrači kao najsjanije sunce. Iste sekunde počeli su da nas startuju kojekakvi ljudi i nude nam razne stvari od vožnji, tura gradom, tetovaža, odela po meri, seksa, droge, ping pong show-a (check wiki)… Ne znam da li ste gledali film Plaža, ali može se slobodno reći da je jako slično. Bukvalno sam iščekivao da mi iza ćoška iskoči gospodin X i ponudi da pijem zmijsku krv. Bio sam oduševljen energijom koju je ulica proizvodila i kako je uticala na ljude u njoj. Nismo imali mnogo vremena da zagledamo jer smo žurili da nađemo smeštaj. Nakon pola sata traženja, konačno smo pronašli slobodne sobe po ne tako povoljnoj ceni od 12 evra za noć. Kada vam oko Kao San Road-a ponude sobu sa prozorom, obavezno računajte da taj prozor gleda u zid udaljen 20cm. Nakon brzog tuširanja, poleteli smo nazad u ulicu strave i užasa. Za moje neko viđenje sveta, nije normalno da se policijska stanica nalazi preko puta bordela ili da se na samo 10 metara od te iste stanice nalazi tabla i čovek koji prodaje vijagru, valijum, morfijum, seksualna pomagala i nudi usluge prijateljica noći. Isto tako na svakih 5 metara se može naći krojačka reklama, ponude za šivenje po meri, nebrojeno mnogo radnjica i sokaka, tezgi sa hranom i sa insektima, tattoo shopova, barova, fish spa i sve vrste i podvrste Thai masaža kao i famozni ping pong show-a! Na svakom koraku se mogu zapaziti i table sa natpisima kako ne treba uzimati piće od stranaca jer vas mogu drogirati itd. Iako je sve tako prljavo i oseća se jak neprijatni miris pa čak i pacovi znaju da protrče pored vas, ja nisam mogao da odolim da probam chicken kebab koji prodaju na svakom koraku. Bojan je rešio da svoju glad utoli skakavcima.

Ono što nama bilo jako čudno je to što na Tajlandu jako retko možete pronaći prodavnicu prehrambene robe ali se zato 7eleven prodavnice nalaze bukvalno na svakih 50 metara. Ulični prodavci i pijace su nam jedna od najdražih sećanja. Kada god smo bili u prilici da pojedemo neku vrstu voća na ulici. sa najvećim zadovoljstvom smo odvajali vreme za to. Najčešće su se mogle naći lubenice, dinje, dragon fruit, kokos i ananas. Voće se servira direktno iz leda, hladno, iseckano sa pomoćnim štapićem za jelo. Druga stvar koja je i više nego česta su voćni šejkovi svih vrsta i kombinacija i to po jako pristupačnoj ceni.

Osećaj prilikom boravka na Kao San Road-u je takav da vam se čini kao da svakog trenutka možete ostati bez bubrega, upasti u neki konflikt iz koga nećete izvući živu glavu, da možete u sekundi da se odlučite za tetovažu bambusom, da ispletete dredove ili kikice i tome slično. I dok pešačite, ako obratite pažnju na svet oko vas videćete da se to sve upravo i dešava u tom trenutku. Ljudi se friziraju, tetoviraju, alhoholišu na sred ulice, neki nestaju u tamnim sokacima, a neki izlaze iz istih, neki se šetaju pod ruku sa prijateljicama noći… svih vrsta. Veliki je broj pijanih u svakom trenutku dana. Nakon samo sat vremena provedenih na Kao San Road-u, čovek se zapita,“Gde ja živim?”. Posle nekoliko sati cunjanja unakolo i odlične klope i thai masaže, vratili smo se u našu preskupu sobu sa divnim pogledom na zid.

Bojan i Dragan su nakon nekog vremena ponovo izašli napolje u potrazi za zabavom. Ujutru su nas obavestili da su pored piva, našli i dve drugarice koje bi trebalo da nam pokažu grad. Nakon doručka seli smo u tuk tuk i prema preporuci naših novih poznanica, krenuli smo ka Kraljičinoj palati. Kraljičina palata je priča za sebe i o njoj bi mogao jako puno da pišem. Koga zanima, više informacija i slika može dobiti na (http://en.wikipedia.org/wiki/Grand_Palace). Ulaz za strance iznosi 10 evra dok je ulaz za Tajlanđane besplatan. Rečeno nam je da većina sličnih stvari na Tajlandu ima dve cene, jednu za strance i jednu za lokalce. Nakon par sati provedenih u palati, stotina fotki i baš kada smo mislili da smo sve videli, krenuli smo ka izlazu. Prilikom izlaska naišli smo na minijaturni model palate i shvatili da nismo obišli ni petinu. Veliko mesto, nema šta. Ostatak tog dana smo proveli istražujući ulice i sokake u okolini. Toliko stvari za videti. Čak i da smo obraćali pažnju na svaku sitnicu, trebali bi nam dani da obiđemo samo ulice samo oko Kao San Road-a. Te noći smo iznajmili 2 tuk tuka i upitili se u noćni obilazak grada. Naravno, zaustavila nas je policija već posle 15 minuta i legitimisala. S obziron na to da nam je novac tekao kao iz česme, umesto da ostanemo 5 dana, nakon 2 dana smo brže bolje pobegli iz grada greha uz dogovor da uštedimo pare i zadržimo se nešto duže u povratku. Na dan polaska, jurili smo po gradu mesto da kupimo Go Pro kameru. Naše nove poznanice su nas odvele u jedan tržni centar tehnike u kome nema šta nema. Nabavili smo Go Pro i uputili se dalje, Tržni centri u Bangkoku su priča za sebe.

Autobus za Krabi je vrlo lako pronaći s obzirom na to da se na svakom koraku nalazi neka vrsta turističke agencije. Sreća pa smo imai Bojana koji je šarmirao radnice u agencijama. Spakovali smo se, protrčali kroz Kao San još par puta i dočekali momka koji nam je zalepio nalepnicu [KBI] na grudi i poveo uzanim uličicama do autobusa. Usput smo stali pored nekoliko hostela gde je pokupio još ljudi. Sve zajedno nas je vodio ka autobusu, a izgledalo je kao da nas vodi u roblje jer smo išli kroz mračne sokake i prolaze pa čak i prošli kroz slabo osvetljenu prostoriju u kojoj se nalazio ring za Mau-Thai. E to je izgledalo kao u filmu. Samo je falila dramatična muzika, ali to sam ja nadomestio svojim pričama i ubeđivanjem da će nas ubiti i prodati naše organe. Ukrcali smo se u bus kao iz crtanog filma sa plišanim lutkicama zakačenim na prozore. U sred noći smo promašili skretanje i skrenuli smo na neku kaldrmu u sred džungle. Jungle is massive! Sa stanice u sred džungle smo prešli u kombi za Ao Nang. Dobili smo nove nalepnice. Sve je izgledalo tako čudno, kao da nas razvrstavaju. Nakon što smo stigli u AoNang, iznenadili smo se kada smo shvatili da je znatno skuplji od Bangkokga. Opet smo čekali na neko presedanje. Sva sreća pa smo na to navikli u Srbiji. Prešli smo u Longtail Boat i tek tada smo bili spokojni, srećni i svesni gde se zapravo nalazimo i da nas čeka jos 60 dana pustolovine.

U AoNangu je stajalo usidreno na stotine longtail čamaca. Svi čamci kao i njihovi vozači su podeljeni po bojama u zavisnosti na koju lokaciju voze. Nakon što su se svi putnici za Ton Sai i Railay ukrcali, započeli smo kratku vožnju pored ogromne stenovite obale. Prva velika stena na koju smo naišli, ako izuzmenmo stotine koje smo prošli na kopnu, je izranjavala iz vode. To je bio čuveni AoNang Tower, masivna stena sa nekoliko multypitch smerova koji kreću direktno iz vode. Za penjanje je potreban čamac ili kajak. Zatim je usledio Sunset Wall sa deep water solo smerovima. Kada je čamac zašao iza okuke, pred nama su se ukazali dobro poznati Ton Sai i Railay Beach. Ove dve plaže su odvojene jednim brdom, kroz koji vodi strma staza a kada je oseka, može se prehodati obalom. Moram vam priznati da gledajući slike na internetu i čitajući raznorazne tekstove, ni u najmanju ruku nisu prestavile ovo mesto onakvim kakvim zapravo jeste. Kada smo pristali sa čamcem i istovarili rančeve, uvideli smo koliko je Ton Sai zapravo živ. Oko nas su se stvorili beach barovi, prodavnice, škole penjanja i mnoge druge stvari. A bilo je i ljudi…mnogo ljudi. Istog trenutka krenuli smo uzbrdo u potrazi za bungalovima koje sam pronašao na netu i koji su se predstavljali kao najjeftiniji. Usput smo pitali za cene na drugim mestima, ali sa obzirom na to da je bila sezona, sve je bilo prepuno ili preskupo. Stigli smo do naših bungalova i imali smo šta da zateknemo. Sve je bilo puno. Jedino što su imali u ponudi je takozvana veća soba i još jedan bungalov koji je bio u procesu čišćenja. Cene paprene. 12 evra za noć. Ne zvuči mnogo ali sa obzirom na to da smo trebali da ostanemo 2 meseca, zvučalo je i više nego papreno. Posle 15 minuta naklapanja engleskog (od lokalaca niko ne priča engleski kako treba), nekako smo se dogovorili oko iznajmljivanja. Definicija bungalova na Tajlandu: koliba od bambusa, krevet, neki vid posteljine, prozor ili dva, kupatilo sa ili bez tuša, tuš je potpuno hladan, komarnik, terasica i eventualno hamak koji visi ispred bungalova. Pijaće vode nema, već samo flaširanem no tako je na celom Tajlandu. Svaki tip flaširane vode je destilovana voda bez minerala. Piti ovu vodu 2 meseca, bilo je u najmanju ruku iscpljujuće. Ton Sai i Railay su uvale do kojih ne postoji zemljani put niti dovod struje. Sve se obavlja pomoću čamaca i generatora. Neki generatori rade po celu noć, dok drugi rade recimo od 5pm do 6am. Nekome možda ovo ne zvuči primamljivo, ali bilo je sasvim relaksirajuce i drugacije od naše svakodnevnice.

Iako sam bio preumoran od puta, taj dan sam ipak rešio da penjem. Spustili smo se na plažu, na čuveni hardcore Ton Sao Wall sektor koji je jako previsan i uglavnom ima „teške“ smerove, od 7a pa pa do 8c+. Prvi smer na koji sam naišao mi se učinio jako zanimljivim. Imao je simpatičan naziv, “Love for traveling”. Smer je bio zauzet, jedan penjač ga je penjao pre mene i dok se spuštao, njegov lik mi se učinio poznatim. Nakon upoznavanja, saznajem da je lik iz Bugarske i da je bio kod nas u Jelašničkoj klisuri na penjanju. Ah svete, tako si mali. Moj prvi dodir sa tufama je bio fenomenalan. Uspeo sam da se u prvom penjanju okrenem naglavačke i zakačim nogama da visim poput slepog miša. Ono što ovom sektoru daje toliku moć je ogromna stena koja se proteže iznad i koja gleda na more, visine 150 metara. Sa nje se svakodnevno rade base jumpovi. Nemojte se iznenaditi da dok penjete neki multypitch, iza vas preleti bejser.

Dan se završio klopom u obližnjoj baraci od bambusa pod nazivom Mama’s Chicken. Već drugi dan smo imali priliku da upoznamo dosta “naših” ljudi. Sreli smo hrvata po imenu Slavko, a zatim i Dražena i Bibu. To veče samo upoznali i jedan par iz Slovenije, Dareta i Željku kao i mr. dreadlooks Žigu. Skoro svi su ostajali odprilike koliko i mi. Kada provedeš sa nekime toliko vremena družeći se svaki dan, zaista ti prirastu srcu.

Na Ton Sai – Railay oblasti se nalazi preko 50 sektora za penjanje i preko 1000 smerova svih vrsta. Svaki sektor vam pruža nešto novo i novi pogled na samo penjanje. Imena sektora su jako simpatična i svaki je dobio ime po nečemu što ga karekteriše. Moneky World je dobio ime po majmunima koji skakuću oko vas dok penjete, Hidden World po tome što je ta masivna stena neverovatno sakrivena u džungli, Generator Wall po glasnom generatoru koji se nalazi u blizini sektora. Smerovi su jako raznovrsni. Možete naći multypicheve, pukotine, tufe, boldere, kamine, vertikale, jake previse, slabe previse, plafone i veliki broj smerova koji zahtevaju takozvano 3d penjanje i snalažljivost. Ne bih vam mnogo pisao o samom penjanju tih smerova. Svaki smer je bio potpuno fantastično novo iskustvo.

Naveo bih samo par koji su meni ostali u najlepšem sećanju. Smer pod nazivom The Sit Spins, 3 cuga, prvi cug 6b+, drugi 8a i treći 8a+. Začkoljica kod ovog smera je to što da biste penjali drugi cug, morate da solo popenjete prvi cug zbog takozvanog rope drag-a a nakon toga kreće previsna pumpačina sve do zanjih 4-5 metara na kome se ne kopča. Zadnji trenuci smera daju najveći problem smeru, prvenstveno zbog adrenalina usled nekopčanja. Ljudi uglavnom ispadaju na detalju na poslednja 3 hvata. Nakon ispadanja sledi ogroman pad od 10-15 metara u zavisnosti od toga koliko je vaš osiguravaoc u stanju da pokupi užeta prilikom pada. I pada se, pada i pada sve do sidrišta prvog cuga. Ukoliko u naletu ne ugrabite sidrište ostajete da bespomoćno visite u jakom previsu 10 metara udaljeni od stene. Moj prvi pad je bio totalni adrenalinski šok. Jednom rečju, savršeno. So much fun! Isto tako bih napomenuo da su multipichevi fenomenalni. Hvala bogu pa ih Tajland ima na svakom koraku.

Svaki naš penjački dan je bio raznovrstan. Penjali smo šta smo stigli, bez ikakvog jurenja ocena ili tome slično. Smerovi su se nizali i svaki je bio lepši od predhodnog. Od 50 sketora, sigurno smo obišli 90%. Svaku pauzu od penjanja smo provodili kupajući se na plaži, vozeći kajake, odlazeći na pešačke ture, opuštajući se u kafiću ili na slackline-u. Kad god smo bili u prilici, odlazili smo u grad kako bi se šetali kroz nebrojeno mnogo tezgi i radnji. Često smo iznajmljivali skutere i vozili se preko 1500km po provinciji. Usput smo stajali gde god nam se to učinilo zanimljivim, na pijace, markete, tople izvore, spomenike i hramove. Jedan dan samo odvojili kako bi posetili čuveni Tiger Temple (http://en.wikipedia.org/wiki/Tiger_Temple) i budistički hram Wat Tam Sua (http://www.krabi-tourism.com/krabi/watthumsua.htm) koji ima 1272 stepenika do vrha brda na kome se nalazi hram. Visina stepenika na nekim delovima uspona dođe i do kolena. Jelena i ja smo jedan dan otišli na turu jahanja slonova. Bilo je lepo ali nije baš bila kao što smo zamišljali. Posetili smo i poznatu lagunu u blizini do koje vodi put poput onih iz filmova Indijane Džonsa. Penjali smo se i spuštali džunglom kroz razna čudesa, preko debelih lijana i starih užadi, kroz grmlje i stene. Naravno, ja sam morao da zagazim i upadnem u blato do struka.

Često smo vozili kajake i tražili pogodne lokacije za deep water solo. Išli smo na svoju ruku, pošto su deep water solo ture za nas bile skupe. Probao sam da penjem neku traverzu od 90 metara zvanu Sunset Wall Traverse i mogu vam reći da je poprilično drugacije nego na filmu, nije mi baš bilo svejedno. Svako veče smo se opuštali, što na nekom partiju, što u nekom chill out baru sa relaksirajućom muzikom. Jelena i ja smo jako često išli na čuvene tajlandske masaže. Nema ništa bolje od masaže prstiju i podlaktica posle napornog penjačkog dana ili noćna masaža pred spavanje u 3 ujutru. Kada padne mrak, sve vrvi od naroda i tek tada budete svesni koliko zapravo penjačkog sveta ima na Ton Sai-ju. Vrte se vatre, slack-uje se, igra, peva, svira, jede i pije do kasno u noć. A ujutru svi na noge pa pravac na stenu. Najveći broj ljudi je iz Španije i iz Kine. Kineza ima toliko mnogo da bukvalno, bez šale, izvlače imena iz šešira kako bi napravili redosled za penjanje. Sretali smo mnoge zanimljive ljude. Upoznali smo lika koji koji je penjao sa našim Milošem Ivačkovićem u Americi i jedan par iz Bugarske koji je takođe bio u Srbiji na penjanju. Mnogo ljudi koje ne bih stigao da napomenem ovde. Svi su ostavili odličan ustisak na nas. Većina kao da živi pravi penjački san a to je da rade 2 meseca u godini i onda ostalih 9 meseci provedu putujući i penjući. Da, ljudi to nije mit. Većini je Thai samo jedna od mnogobrojnih destinacija.

Mislim da smo jedino mi došli direktno na Tajland sa namerom da posetimo samo Tajland. Upoznali smo takve ličnosti, ljude koji onsajtuju 8a, žene koje su ispenjale sve moguće teške smerove na Tajlandu, dečaka od 10 godina koji penje 8b, sestre bliznakinje iz Rusije koje su fenomenalni penjači, amerikanca koji radi dva meseca loveći krabe i onda putuje 10 meseci i živi u kombiju, britanca koji se bavi sečom drveća na visini i putuje po 7-8 meseci po svetu…Mi smo uglavnom provodili vreme sa našim ljudima ali smo i dosta penjali sa strancima. Dva meseca penjanja je teško opisati, a još teže dva meseca sporednih stvari (ako se mogu nazvati sporednim) koje smo imali priliku da probamo. Svaka od tih stvari je bila relatino novo iskustvo za nas i verovatno vam nisam nabrojao ni 10%.

Sredinom drugog meseca dogovorili smo se da odemo na obližnje penjačko ostrvo Ko Yao Noi. Do ostrva smo unajmili privatni čamac koji vozi nekih 45 minuta. Ovo ostrvo se bukvalno može opisati kao ostrvo iz snova. Postoji legenda koja kaže da je vodeni zmaj izronio iz vode i prepolovio veliko ostrvo na dva dela Ko Yao Noi i Ko Yao Yai (http://www.phuket.com/island/kohyao.htm). Bungalovi su bili fenomenalni, imali su wireless internet, kuhinju i solidno kupatilo. Cene bungalova su bile malo skuplje nego na Ton Sai-ju. Ono što je jako dobra stvar kod ovoih bungalova je to što se u frižideru moglo naći namirnica i raznih sitnica poput piva i keksa. Ukoliko nam je nešto bilo potrebno a mrzelo nas je da odemo do prodavnice, mogli smo samo da uzmemo i upišemo u svesku pored kako bi nam se to na kraju obračunalo. Zemlja smeha… Zamislite takav mentalitet u Srbiji. Sektori za penjanje na ovom ostrvu su bili na 45 minuta vožnje motociklom po nenormalano nestabilnom putu punom rupa. U svakom trenutku smo imali osećaj kao da ćemo sleteti sa puta i završiti u džungli. A to se i dešavalo. Sa kim god da smo se vozili, uvek se dešavao neki incident izletanja motora ili padanja. Bojan i Dragan su najbolje upoznati sa tim. Drugi deo sektora za penjanje se nalazio na otocima oko ostrva. Do njih se dolazilo čamcem. Kako bi bilo isplativo otići na te lokacije, za čamac je bilo potrebno da se skupi makar 10 ljudi. Sva sreća pa se nakon 2 dana sa Ton Sai-ja dovukla grupa penjača sa kojima smo ranije penjali na Ton Sai-ju. Penjanje na Ko Yao Noi-ju je opet poprimilo neku drugu dimenziju. Ovde su nas zatekli smerovi sa koralima i tufe od po 15 metara. Neverovatan osecaj. Penjali smo, kupali se, jeli sladoled, kupovali, kuvali, vozili motore. Proveli smo 7 divnih dana na ovom ostrvu i ponovo se zaputili na Ton Sai.

Kako je vreme odmicalo i kako se blizio kraj našem putovanju, raslo je uzbuđenje i nervoza a istovremeno u meni je počela da se javlja i doza tuge. Jurili smo smerove koji su nam ostali dužni i gledali šta bi jos mogli da radimo što nismo, kako se kasnije ne bi kajali. Posetili smo neke silne pećine, hranili majmune, kupali se noću u vodi koja je blještala od svetlosti planktona, družili se, prevrtali kajake, snimali pod vodom, penjali se po brdima, probali razna tradicionalna jela Tajlandske kuhinje itd. Najviše od svega smo gledali da popenjemo što više smerova i završimo započete projekte. Boki je probio svoju ocenu sa 6b na 7a+. Onsajtovao je mnogo smerova težine 7a. Dragan je posle samo nekoliko meseci penjanja popeo svoj prvi 7a iako je bio povređen. Jelena je probila svoj maksimum za 5 ocena. Flešovala je 7a+. Penjala je samnom svoj prvi Big Wall, a zatim i drugi, treći. I ja sam pomerio svoje granice. Dva 7c na site, i oko 150 ispenjanih smerova težine do 8a+, većinom na on-site. Imali smo ukupno 28 penjačkih dana. Neki dani su bili grozni jer smo se osećali iscrpljenim, što zbog destilovane vode, što zbog promene ishrane, što zbog neprilagođenosti klimi. O vlažnosti vazduha neću ni da pričam. Ko poseti Tajland, shvatiće o čemu pričam. Sa velikom tugom oprostili smo se od ljudi koje smo upoznali, spakovali se i krenuli ka Bangkoku.

U Bangkoku smo planirali da ostanemo 5 dana. Krenuli smo ranije kako bi uhvatili vikend za čuveni Chatuchak market (http://en.wikipedia.org/wiki/Chatuchak_Weekend_Market). Market se nalazi u sred grada i dnevno ga poseti 200,000 ljudi. Ima oko 5000 tezgi i preko 15,000 vendora. O tome šta se sve može kupiti na ovom marketu svedoči korišćena proteza za zube koja se prodaje sve sa čašom u kojoj i vodom u kojoj je potopljena. Jelena i ja samo dva dana smo bespomučno lutali tezgama i kupovali razne sitnice kao suvernire. I kao da smo se vrteli u krug iznova i iznova. Svaki sokak je izgledao isto. Ovo je iskustvo koje bi voleo da ponovim u svakom trenutku. Ostale dane smo proveli lutajući Bangkokom. Jedan dan smo seli u autobus i jednostavno krenuli da se vozimo, neznajući kuda autobus ide. Vozili smo se dobrih 45 minuta i odustali. Oko nas su se generisali ljudi i ulice kao po nekom šablonu. Vozili smo se i čuvenim Bangkoškim kanalima sa transportnim brodovima koji funkcionišu kao autobusi (http://en.wikipedia.org/wiki/Chao_Phraya_Express_Boat). Krajnji utisak je da je na Thaiju vlada ekstremna kriminalna hijerarhija, ali sve je toliko dobro organizovano da funkcioniše.

Došao je i taj dan, povratak u hladni Beograd sa nadom da nas neće zateći 2 metra snega o kome su nam toliko pričali. Put je protekao u najboljem mogućem redu, sem što smo ovog puta imali čitavih 20 sati transfera. Vratili smo se sa puno emocija i sećanja. Bilo je tu i neprijatnih situacija, svađa, povreda, bolesti, povraćanja, sećanja na katastrofalne ugrize komaraca, tuširanje hladnom vodom ali na kraju svega kada su se slegli utisci, preplivala su divna osećanja. Osećanja poput kako je pomeriti svoju granicu u penjanju, videti novi svet, osetiti tropsku kišu na licu, maziti majmune, jahati slonove, voziti skutere po džungli, roniti, spavati na drugom kraju sveta, plivati među planktonima, popeti se na 1272 stepenika, videti budiste uživo kako se mole, smeh, suze radosnice kada ispenjes svoj prvi 7a+, vatrometi, lampioni a ponajviše utisak koji su ljudi koje smo upoznali ostavili na nas. Po povratku u Srbiju, bili smo puni penjačkog entuzijazma i planirali samo da ga održimo tokom godine. Međutim, koliko kod da je ovakav put ostavio predivan utisak na nas i naše penjanje, svi smo donekle izgubili motivaciju. Prilikom pisanja ovog teksta, moja svest je proradila i dobio sam nenormalnu želju da ponovo penjem kao tada. Shvatio sam da nas ovakvi momenti nas čine kakvim jesmo i da će ih biti još mnogo. Ništa ne može može zameniti ovakvo iskustvo i spokoj kada se setimo pozitivne energije koji je Tajland proizveo u nama. Moja sledeća destinacija je Kina, i voleo bih da mi se pridruže ljudi kojima je prvenstveno stalo da se osete kako smo se mi osećali a potom da misle o penjanju i probijanju ocena.

Savetujem vam da se makar jednom u životu odlučite na ovako putovanje jer tu toplinu koju može doneti vašoj duši ništa ne može da zameni.

Ovaj tekst je dovršen na brzinu, tako da ću vremenom ubacivati stvari koje sam propustio da vam prenesem, a ima ih mnogo verujte mi.

Ko nije imao prilike da vidi fotke, može baciti pogled na sledećim linkovima. Ako nekoga zanima više, u našoj arhivi imamo preko 3000 fotografija i preko 50 gigabajta materijala.

• 2012. Live and let Thai – Water (Plaža)
• 2012. Live and let Thai – Air (Penjanje)
• 2012. Live and let Thai – Earth (Bleja)
• 2012. Live and let Thai – Fire (Grad)
• 2012. Live and let Thai – Zhu Zha (Fotografije naših prijatelja iz Slovenije [volimo vas Žu i Dare])

Možete pogledati i naš YouTube kanal, na kome ćemo povremeno upolodavati nove video klipove sa Thaija.
Dodatne putopise sa Thaija kao i iz drugih delova sveta možete pogledati na blogu naših prijatelja iz Slovenije (koristite Google Translate).

UPDATE: Kratak filmić sa Thai-ja premijerno prikazan na DSPF#1.