1. U tom trenutku, zaokruženo 35 sati nespavanja. Kako sam slogan kaže, kreće „Eye of the storm“ sa svim pratećim efektima, kišom i grmljavinom. Kako sam pristigao u bazu trke, volonteri, pokisli kao miševi su se spremali da krenu na svoje tačke. Bilo je negde oko pola 6 ujutru. Radi bezbednosti učesnika i naših volontera, donosim odluku da se start trke pomeri za sat, pošto niko normalan ne bi poslao ljude u onaj pakao koji se stvorio u sekundi. Sedim na mostu i kisnem i mislim se u sebi „Aman više, prestani, opravdala si svoje ime, padaš već danima, DOSTA“. Kao da me je nebo poslušalo. Samo pola sata kasnije, kiša prestaje i sve je spremno za start. Ostaje da sačekamo 9. Dolazim na start da zvanično otvorim trku, spreman da izgovorim gomilu s**nja. Razumite, nakupilo se posle 6 godina. Nekako se iskuliram, formalno otovrim trku i dam gosn. Slobodanu Geji reč. I trka je počela…

 

Počeli smo davne 2015. godine kao naslednici ideje Valjevskog izazova. Momci su radili fenomenalnu stvar a mi smo nastavili tradicijiu. Godinama ideja se razvijala i zainteresovanost se širila. Sada u srbiji ima preko 10 OCR/Avanturističkih trka, svaka unikatna na svoj način. I tradicija će se nastaviti zahvaljujući njima. O tome da li ćemo mi biti tu, ostaje nam da vidimo. Šest godina smo se borili da iz ničega stvorimo nešto i uspeli smo u tome. Tako savršeno nesavršeni. Sada je tome došao kraj. Gledali smo smene dva gradonačelnika, predsednika opština, celih grupacija većnika, tri smene direktora Turističke organizacije Niš, itd. I svaki put smo čuli istu priču a to je „Mi smo sada došli na vlast, obećavamo sledeće godine“. Nerazumevanje gradske uprave, raznih direktora organizacija i ostalih političara je doveo do tačke ključanja u organizaciji. Na jugu je tražiti cisternu vode, traženje suvog zlata. Na jugu je traženje kontenjera, traženje dijamanata. Košenje trave „ne može“ jer zadušnice su taj vikend. Dole se rentaju stare gume za 100 din po komadu. Dole ima restoran koji obrne ogromne količine novca za vreme trke, a mom ocu i njegovom prijatelju neće da da slobodan sto zato što ih je samo dvojica a pritom je korisnik smeštaja kod njih. Volontere u Nišu je teško naći zbog „razloga“. I još desetine stvari o kojima ne vredi ni pisati. Veća je senzacija što je našeg mladog učesnika ujela zmija dan posle, nego što im kroz klisuru prođe preko 1.000 ljudi. Senzacija, šokantno, FOTO, VIDEO, „neće verovati šta se desilo sledeće“. Kranji idiotizam novinarstva. Ne treba ni pomenuti da je svaka vest pisanje iz vedra neba, bez činjenica, ili sa izvrnutim činjenicama. Inače, dečak je dobro. Ima li vesti o tome?

 

Stotine izmorenih lica, ali sa osmehom, protrčalo je taj dan kroz cilj. Većina srećnih dok su neki psovali i vikali „pa vi niste normalni“.

Ideja, „Hajde da pravimo nešto novo, da okupimo zaljubljenike u prirodu“ je pala u vodu pre 3 godine kada je mlada dama bacila flašicu u sred šume i nakon što ju je volonter opomenuo, drčno odgovorila „Izvini, za šta ja plaćam kotizaciju, valjda će neko to da pokupi“. Ako čitaš ovo, mogu samo javno da ti kažem, „Devojko, odrasti“. A takvih primera je nebrojeno. Svesni smo da u svakoj grupini ljudi ima pojedinaca koji se jednostavno rode takvi, bahati i samoživi. Ipak preovlađujete vi, pravi ljubitelji prirode i sporta. Sekli su nam užad, lomili prepreke, zapišavali, krali mreže, buriće, rekvizite, okrepu, vodu, skidali markacije, putokaze, provocirali, bacali staklene flaše u reku na naše oči, skidali česme, zavrtali vodu, podizali cenu smeštaja za volontere sa 650 RSD na 2.000 RSD po noći dan pred trku i još mnogo sličnih stvari. Nekih ne želimo ni da se sećamo, a neke ne smemo ni da pomenemo jer mentalitet određenih ljudi nema granica. Ruku na srce, dobar deo lokalaca pruža punu podršku i srvarno želi da pomogne. „Došli neki Beograđani tu da nam prave haos“. Samo je činjenica da smo mi penjači dole odrasli, a zasigurno više vodimo računa o klisuri i prirodi od bilo koga drugog. I nastavili smo da organizujemo trku, svesni da 99% stvari jednostavno mora da se odradi u PETAK jer će da dobije noge ili biti uništeno i polomljeno. Svake godine smo navikli da plivamo u smeću, dok čistimo reku i klisuru, svesni da će sutradan biti isto, ako ne i gore. Fun fact, prve godine su hteli da nam napišu kaznu zato što smo očistili klisuru a nismo zvali Zavod za zaštitu prirode da izađe na teren da „izanalizira“ šta mi to radimo i da utvrde da ne ugrožavamo floru i faunu klisure (te šporete i gume što vire iz reke). To je sve ok, samo da ne naplaćuju 34.000 RSD svoj izlazak na teren. Kažu pametni ljudi, „Edukujte narod, da ne bacaju smeće“. To ne funkcioniše tako u siromašnim sredinama, jednostavno ne funkcioniše. Ne funkcioniše ni u bogatim, jer idiot će uvek da izbaci flašicu kroz prozor. Svest bi se možda promenila samo ako ih nateraš da plivaju u svojim gov**ma. Mada i u to više ne verujem.

 

Nego da ne tupim više, poenta ovog teksta je najava da se naredni Maze za sada neće održati, bar ne u ovim uslovima. Ostaju nam dalji pregovori sa opštinom (da se razumemo, nije gradska opština kriva), gradskom upravom i Turističkom organizacijom Niša. Svakako, tu smo i svepristuni. Srbija je prelepa i velika zemlja i zovu nas na više lokacija. Pored trke radimo mnoge druge stvari i imamo gomilu drugih ideja. Kao što kaže ona čuvena, „Svet je naše igralište“ i igraćemo se zasigurno.

Želim ovim putem da se zahvalim svojim dragim ljudima.

Pre svega svojoj porodici Čizmić, Tanji, Stefanu, Radivoju i Snežani koja čuva naš zološki vrt dok nismo tu, kao i prijateljima koji su uvek tu.

Iskreno, ne bih mogao da nabrojim šta je ko radio, jer ko što kaže naš dragi Krunić, moj mikro-menadžment svega, će mi doći glave 🙂

Zato HVALA JOŠ JEDNOM SVIMA (ČAK I ONIMA KOJI SE NE NAĐU NA OVOJ LISTI).

Hvala Bukvi, Aleksandru Obućini, Aleksandru Rajiljiću, Velji i Munjizi, Aleksandri Tasić, Ani, Andreju, Bojani, Ringu, porodici Pavlović, porodici Lilić, porodici Knežević, Danielu, Darku i Nenadu, porodici Marjanović, Obućini, porodici Đukić, Dejani, Dimitriju, Dragani, Dunji, Dušanu Milovanoviću, Dušanu Kostadinoviću, Edit, Nikoli Miniću, Elvisu, Sivom, Milojiću, Margareti, Filipu Bojčiću, Filipu Jakovljeviću, Heleni, Igoru, Isidori i Kaji, Maji, Isidori Lekić, Isidori Trifić, Itani i Šveđi, Ivanu, Jeci, Jeleni Živković, Jovici, Kristini i Mariju, Kseniji i Vuku, Lazaru, Nedi i Mojsiju, Mariji Josimović, Mariji Kovačević, Marini, Kruniću, Miri, Miletu, Milici Novaković, Milici Obradović, Milici Kolundžija, Mimiju, Mirjani Lazarević, Mirjani Milošević, Miroslavu, Mladenu, Monici, Nataliji, Maslačku, Nataši, Nedi, Neđi, Šonetu, Matiću, Nenadu Jovanoviću, Džou, Jeleni Racković, Ani Petrović, Oliveri, Peđi, Igoru, Vuku i Dušanu iz opštine, Mikiju iz gradske uprave, Predragu Pavloviću, Djopsu, Sanji, porodici Gejo, Siniši,  Dušku, Tihomiru, Vanii, Vanji, Velji, porodici Branković, Vesni, Vladimiru Radojkoviću, Vladimiru Petkoviću, Zoki i Igoru, Čedi, Dragiši, Koletu i svim ostalim dragim ljudima koji su doprineli organizaciji a koje trenutno ne mogu da ispišem iz glave.

 

Ljudi uglavnom misle da je jedina dužnost volontera dežuranje na tačkama. Većina ovih ljudi je prošla kroz mali kreativni haos kao što je npr. zatezanje mreže po najvećem pljusku na klizavom mostu, nekoliko sati pred trku.

Najviše i najiskrenije želim da se zahvalim svojoj dragoj lepšoj polovini, Milici za sve ove godine muka koje nam ova trka priređuje. Hvala za sve trenutke nespavanja, i maltretiranja da sve bude kako treba. Čak i za sve glupe situacije koje nas svake godine iznenade.

 

p.s. Zapravo nisu sve cure sa starta zauzete, niti su dečkići okolo. Neki su već pitali za neke, Pišite, slobodno, jedan je život. Možda je upravo ta što je vikala na tebe kako loše radiš burpije ona prava 🙂

 

Do sledećeg viđenja! 
Nemanja