Pitali smo neke od vas kako su se proveli prošle godine i zašto nikako ne propustiti ovogodišnje izdanje trke „The Maze Rewind„. 

 

 

 

Veljko Bajić:

Veljko BajicPostaviću par pitanja i na svako od njih se može odgovoriti sa “zato što nisi otišao/la u Jelašnicu?” :

  • Zašto sediš kod kuće u sred juna?
  • Zbog čega si smoren/a a vidi kako je lep junski vikend?
  • Zbog čega te bole leđa i imaš višak energije?
  • Zbog čega nisi uradio/la ništa luđe od gledanja omiljene serije celu noć?

I tako dalje.

Poznajem puno, ali stvarno puno ljudi koji kažu da im je dosadno, da im se ništa ne dešava i koji kažu da je život smor, a ustvari pojma nemaju koliko su srećni, da im ustvari ništa ne fali, i da samo treba da se uključe u život onom istom strašću kojom se uključe na wi-fi svaki put kada sednu u kafić. Zašto da ne sedneš u auto sa četiri drugara, poraniš u subotu ujutru i odeš u Niš? Zašto da se ne provlačiš kroz blato, vodu,  zašto da se ne penješ uz kanap i stene i radiš sklekove negde u okolini Niša? Zašto da se ne uplašiš da si gotov i onda ukapiraš da ipak nisi? Zašto posle svega toga da ne odeš na Nišku tvrđavu i uživaš?

Zašto to ne bi uradio i u drugim delovima Srbije, koja je prelepa?

Sve u vezi sa trkom u Jelašnici je sjajno, lokacija, izazov, ekipa koja to pravi, ekipa koja se takmiči na trci, iskustvo je nezaboravno i svi mi imamo MNOGO sreće što nekoga ne mrzi da ovakve događaje smisli, organizuje i posluži nam na tanjiru. Ako neko ima vremena da učestvuje na ovoj i trkama sličnim ovoj, velika je šteta da to i ne uradi.

Vidimo se u junu 🙂

 

 

Mirjana Kovačević:

Mirjana KovacevicUvek sam se čudila ljudima kada svake godine odlaze na iste trke. Pa šta, bio si i šta ćeš opet na istoj???!!! A onda sam došla na trku “The Maze” (Tribe Trails) i dobila odgovor na to pitanje.

Veoma sam aktivna, naime, odlazim na treninge snage i kondicije, a redovna sam i na trail i gradskim trkama. Tragala sam za nečim gde bih mogla sve to da spojim, ali gde god sam se osvrnula nije bilo toga što tražim, iako nisam toliko izbirljiva. Ili imam planinu i trčanje, ili ulicu i vežbe tela. A onda sam naišla na Tribe Trails i pomislila: TO BI MOGLO BITI TO!!! I zaista, kada sam došla, adrenalim je počeo da vre iz peta. Odjednom je sve bilo na jednom mestu i „samo“ je trebalo proći sve te prepreke. Ali, kako nisam nikad probala, počela su da mi naviru pitanja. Ipak je preovladalo ono „SPREMNA SAM, REDOVNO SAM TRENIRALA, SADA SAMO DA UPOTREBIM SVE ŠTO ZNAM…” I tako, posle kratkog “skeniranja“ konkurencije došao je red i na mene.

Jednostavno, ne znam šta da pišem o tome kako sam prošla stazu i da li je i kada je bilo teško, jer na to nemam odgovor.  Sve je bilo toliko dobro složeno, da znoj i po koju kap krvi od sitnih posekotina, nisam ni primetila. Tačnije, uživala sam u svemu i pomislih u jednom momentu: “Pa mogle bi biti malo ozbiljnije i teže zamenske vezbe”, ali pored svih lepih stvari to mi ne može pokvariti utisak izvaredno organizovane trke.

Naravno, ne smem zaboraviti volontere koji su ovaj događaj samo podigli na viši nivo i dokazali da i Srbija može da ima ono što gledamo po raznim avanturističkim TV kanalima.

I na kraju ću samo kratko da rezimiram sve utiske: pronašla sam odgovor i znam da ću se svake godine vraćati na trke u organizaciji sportskog kluba “Tribe”, odnosno, sve trke na jednu stranu, Tribe Trails trke na drugu!!!

Vidimo se na trci!

 

 

Ivan Jovčić:

Ivan JovcicProšlogodišnja trka je dokazala da svako od nas ima u sebi pomalo onog mazohističkog. Ne govorim samo u svoje ime, jer su utisci ljudi sa kojima sam pričao u vezi sa trkom isti, bez izuzetka.

Grčevi kakve nisam u životu osetio, iako se bavim sportom od malih nogu, podstiču me da pričam o trci već skoro godinu dana.

Od samog dolaska u Jelašnicu osetila se dobra energija od strane organizatora i već pristiglih takmičara, tako da i bez obzira što je trka kasnila nekih sat vremena (počela u 12h, temperatura preko 30 stepeni) nikakvu nelagodnost nisam osećao.

Savršeno organizovana, okrepne stanice i više nego bogate, zanimljivi zadaci i prepreke u toku trke. Medalja prelepa. Trka koju jednostavno ni po koju cenu ne treba propustiti.

 

 

Milena Šetka:

FMilena Setkaenomenalno iskustvo i trka. Prvi put sam trčala takvu vrstu trke, trku sa preprekama, i oduševljenje je bilo na visokom nivou, kao i sad kad je skoro prošlo godinu dana od trke. Počevši od same organizacije, organizovanog prevoza i smještaja, izborom Jelašnice sa prelijepom prirodom za takvu vrstu trke. Što se tiče trke, za svakoga po nešto, i pješake i trkače, raznovrsni program. Ono što je mene najviše oduševilo je kreativnost, svaka prepreka  je bila posebna, i  sa oduševljenjem sam iščekivala svaku sledeću. Odličan program, podrška, publika, osvježenje, markiranost staze, nagrade, kao i veliki broj učesnika i kvalitetnih sportista.  Za trku koja je organizovana prvi put, sve pohvale.

Male sugestije za ovu godinu, pomjeriti vrijeme trke za ranije jutranje časove oko 8h, prvo osvježenje   sa  vodom  staviti  posle prva  3 km,  i  možda  povećati  sigurnost  na pojedinim preprekama (konkrentno mislim na penjanje uz stijenu).

Ne propustite Jelašnicu ove godine, sklop prelijepe prirode, kvalitetne i fizički zahtjevne trke, i ugodnog društva fenomenalnih rekreativaca i sportista.

 

 

Irena Čurović Marjanović:

PIrena Curovicrošle godine u ovo vreme Jeca (tada još uvek naša draga, najdraža Jeca) obavestila je grupu prijatelja u kojoj sam i ja o jednoj lepoj „avanturici, znate malo trčkaranja, malo preprekica i ništa strašno“ u Jelašnici. Prvo pitanje: Gde je i šta je uopšte Jelašnica?! Jeca pesnički opisuje lepote gore pomenutog kraja i uz put provlači neke male uzbrdice, nizbrdice, poneku zmijicu…Zmijicu?????? Ja zmije ni u Zoo vrtu ne zelim da gledam, ali naša, još uvek najdraža Jeca nam svima u glavu uvlači misli o toj lepoti, da se mi već zamišljamo kako trčkaramo po proplancima, beremo cveće, pravimo venčiće i sve to sa pesmom i osmehom. Sa preprekicama ćemo lako, računamo na neko skakutanje i provlačenje, a računamo i da ce nam progledati kroz prste i ako ih ne savladamo.

Uvlači nam se neodoljiv osečaj iščekivanja i mi brojimo dane do početka.

Koliko god delovalo nemoguće, toliko lako pronalazim mesto starta zahvaljujuci odličnim uputstvima koje smo dobili (obratite pažnju na imena kafana u uputstvu, to su glavne tačke skretanja). Nalazim divnu atmosferu među svima na startu. Puno dragih i nasmejanih ljudi, zarazno je dobro raspoloženje koje njih drži još od sinoć. Valjda tako jedino možeš i da budeš raspoložen kada si daleko od svih zagađenja i loših stvari.

Upozorenje vezano za start!!! Ako planirate da trčite sa nekim vodite računa da se prijavite zajedno, odnosno jedno iza drugog kako biste izbegli nemilosrdne članove iz organizacije koji vas ni po koju cenu neće pustiti da se spojite ako ne pripadate istoj grupi (verujte mi na reč – da ne pomaže ni milom ni silom da ih privolite).

Razmak između starta dve grupe je nekih 10-15 minuta, pa ne računajte da ćete stići ekipu skoro, ako je uopšte i stignete. I trka počinje.

Ambiciozno krećemo sa trčanjem dok se nos ne zakuca u prvu stenu jer su pojedine uzbrdice na početku takve da ih jedva i četvoronoške savladavate. Ali dobro, razmišljamo, gore na vrhu su ti proplanci iz Jecine (još uvek drage ali malo režući pominjanje Jece) priče. E, na vrhu tih uspona vas prvo čekaju punktovi sa preprekama, pa ko prođe čistilište može u raj. O onim skakutanjima i eskiviranju prepreka možete da sanjate, pošto vas dočekuju debla, bodljikave žice, rupe, savladavanje konopaca na sve moguće i nemoguće načine, potoci do članaka, kolena, glave (na sve su mislili, da svaki deo tela bude dotaknut ).

Tu već Jeca postaje misao vodilja u našim glavama sa jedinom željom da je priupitamo ponešto, ako je pre toga ne ubijemo. Ali u te misli se neprimetno provlači taj raj koji gledamo. Neverovatni predeli, pogledi u nedogled, puna pluća vazduha (pravog!), puno oko boja, puna duša lepote svuda oko nas. Par sati koje provedete u Jelaničkom lavirintu se ne zaboravlja. U tih par sati se tako dobro provedeš i toliko zbliižiš sa svojom ekipom da znaš da sa kim to prođes imaš prijatelje do kraja života (mislim da se slažete: Jovana, Ivana, Majo jedan, Majo dva, Peđa, Nataša, Nikola, Igore, Dačo, Jaco, Uroše, Ksenija, Ivo, Mihailo, Gligo, Anja, Ana, Veca, Vuk). Bili smo mokri, prljavi, blatnjavi, izgrebani, ali recipročno tome – srećni, nasmejani, raspoloženi. One zmije s početka – nisam se setila da ta bića i postoje. One proplanke s početka – nagledaćete ih se da ce vas želja da ih ponovo vidite držati narednih godinu dana.

I kad se trka završi i ugledate Jecu prvo što ćete je pitati biće : „Kada ćemo ovako ponovo?“ To je upitate, pa pravac na ćevape u lepinji i kod gazda Grujice na domaću rakiju. Tu počinje srećan kraj ove divne Jelašničke bajke.

P.S.

Ne dajte da vas prevare kada vam kažu da ništa ne nosite sa sobom na stazu. Ne biste sebi oprostili da ne slikate ono kroz šta prolazite i šta gledate . I, naravno, dolazim i ove godine, i vodim ćeru sa sobom, jer mi nije oprostila što prošle godine zbog mature nije mogla da dođe.

 

Željko Ćorić:

TZeljko Coricrka koja stavlja adrenalin u najviši nivo, trka koja zahteva sve veštine, ne samo trčanje.

Svako može pronaći svoju jaču stranu i pokazati se u najboljem svetlu. Što se mene tiče, zamke su bile odlične, interesantne, neke više, a neke manje zahtevne, ali dovoljno dobre da učine trku drugačijom i jedinstvenom.

 

 

 

 

 

 

Igor Kovačević:

zivi-zdravoProšle godine u junu mesecu učestvovao sam na 1.međunarodnoj avanturističkoj trail trci sa preprekama. Kao neko ko voli uvek sebe da izazove i postavi više ciljeve, nisam se ni jednog trenutka dvoumio da li da izaberem kraću stazu od 14km ili dužu od 22km. Krenuvši iz Beograda rano ujutru, par mojih drugara i ja, ni slutili nismo kakav nas izazov čeka. Kako smo se približavali mestu okupljanja euforija je rasla do granice usijanja. Trka je počela oko 11.30, napolju je bilo oko 37 stepeni, mi već umorni od tročasovne voženje iz Beograda, a u glavi samo jedno – JEDVA ČEKAM DA SAZNAM ŠTA ME ČEKA NA STAZI!

To je trenutak kada ludost pobedi zdrav razum!

Kod ovakvih trka nema taktiziranja, svaki zadatak i svaki deo staze radiš do maksimuma i nemaš pojma šta te čeka iza ugla. U tome i jeste izazov i to je ono što ti drži adrenalin na najvišoj mogućoj tački. A ludih zadataka je bilo više nego dovoljno: penjanje uz konopac, provlačenje ispod mreže, nošenje balvana, prolazak kroz ledenu reku itd.

Nakon 3h 45 min borbe sa rekom, stenema, uzbrdicama, šumom i šipražijem, ali najviše sa samim sobom, stigoh i do cilja. Bol u nogama nisam osećao, jer nisam osećao noge uopšte, majica pocepana, ruka krvava, kolena modra, lice puno blata, a u duši samo jedno: POBEDIO SI!

Ove godine 18.juna sa početkom u 9h na istom mestu, isti ljudi organizuju i spremaju nam nove zadatke. Svi me pitaju da li ću ponovo ići, a ja se osmehnem samo i pomislim: „Kada biste znali kakav je osećaj kada ludost pobedi zdrav razum, kada volja pobedi strah, kada cilj nadjača svaku prepreku i vi biste pošli sa mnom.“

 

Jovana Stojković:
Jovana StojkovicNavikla sam da trčim pored reke, reka me smiruje i ima rute koje trčim stalno i nikako da mi dosade. Tako bežim sa betona u prirodu pored Niša. Slucajno sam naišla na nešto drugačije, trčanje gde se menja konstantni tempo na koji navikla. Trčanje koje se prekida raznim preprekama u vidu provlačenja, penjanja, skakanja, menjanjem tempa zbog divne netaknute prirode koja je sama po sebi prepreka.

Nije bilo pitanje vremena kada ćemo završiti trku, već je bio cilj pobediti sebe i suočiti se sa prirodnim preprekama. “The Maze” je fantastično iskustvo i zabava tokom trke, koju završiš sa više energije i veseliji nego kad si krenuo s podnožja klisure. Neću propustiti ovogodišnje izdanje trke, zbog ogromne količine pozitivne energije kojom se zaraziš i nasmejanih ljudi.

Klisura ce i ove godine prštati od endorfina!!!

 

 

Nikola Milanović:

Nikola MilanovicThe Maze – Jedna od retkih domaćih planinskih trka sa preprekama, a jedina u južnoj Srbiji, smeštena u prelepom stenovitom ambijentu, trka koja ima dosta toga da ponudi onima željnim izazova i dokazivanja, kao i onima koji bi jednostavno proveli jedan dan u prirodi i uživali u čarima Jelašničke klisure uz umerenu fizičku aktivnost.

Odlična organizacija obojena čistim entuzijazmom trajbovaca, veliki broj maštovitih prepreka raspoređenih duž staze, dosta propratnih aktivnosti – sve ovo su razlozi zašto mislim da vredi posetiti i drugo izdanje ove trke – The Maze Rewind.

P.S.

Ko bi rekao da jedna pokvarena autocisterna može da donese ovoliko radosti… ili je možda do Maze-a 🙂

 

 

Aleksandra Džudović:

Aleksandra DzudovicTrka u Jelašnici te vodi kroz neverovatne predele, takve, da i pored sve žurbe prosto moraš da zastaneš i uzdahneš. Dok te vedri volonteri. te salama, bodre da nastaviš, pokušavaš da podigneš traktorsku gumu ili rešis test mozgalice. Voda ti postaje najbolji prijatelj: potok, bara ili napunjen tanker, sve izgleda idealno za rashlađivanje. I na kraju, kada posle desetak kilometara borbe sa planinom dođes do cilja, prvo se zapitaš da li je moguće da si prošao sve to i da li ti je zaista sve to trebalo u životu… A odmah zatim želiš da znaš kada će biti ponovo.

 

 

 

Dušan Marković:

Zovem se Dušan Marković i na prošloj trci sam imao 14 godina. Bavim se orijentiringom pet godina i u pauzama između takmičenja, hteli smo da probamo neke drugačije trke.

Prijavili smo se za trku od 22 km. Čim smo došli, tata je morao da potpiše neki papir, da smem sam da izađem na stazu. Staza je bila raznovrsna i dobro markirana. Na stazi je bilo okrepljenje koje mi je dosta pomoglo. Zadaci na stazi su bili teški ali ne i nemogući. Glavni cilj mi je bio da pobedim tatu i njegovog druga, što sam i uspeo.

Trka nam se dopala i jedva čekamo da se oprobamo ponovo. Ovog puta u većem broju.

 

 

Nikola Ilić:

PNikola Ilicojavio sam se na “The Maze” trci jer volim aktivnosti sa savladavanjem prepreka, ali i zato što je veliki deo mog trkačkog kluba bio zainteresovan. U Srbiji se godišnje održi nekoliko sličnih trka ali Jelašnica je potpuno drugačija. Daje vam mogućnost da odete u nepoznate predele, spavate u šatorima, isprobate razne dodatne aktivnosti, a, pošto ima i lakših staza, konačno je moguće povesti i nekoga ko se ne bavi trčanjem.

Na samoj trci se oko vas sve vreme smenjuju stenovita brda i rečni kanjoni sa vodopadima, zelene šume i zlatne livade. Trči se kroz vodu i vatru, visi sa stena i konopaca, lebdi na traci i valja u blatu, a kada to najmanje očekujete dolaze i logički problemi.

Savršeno za kratak predah od običnog trčanja i siguran sam da dolazim i ove godine.

 

 

Gaga i Neša Pavlović:

PavoloviciZahvljujemo se na ukazanom poverenju, koje ćemo, nadamo se, opravdati i ove godine. Sama ideja o trci nam se još od početka svidela, i rešili smo da vam izađemo u susret, uključivši i naše prijatelje iz sela Jelašnice, koji su prema svojim mogućnostima pomagali oko organizacije same trke i prepreka. Sa druge strane, mi smo ljubitelji prirode i ovakvih aktivnosti, i za tih par dana bivamo udaljeni od svakodnevnih, političkih tema, posla, i selo oživi. Svi zajedno smišljamo prepreke, pomažemo i uživamo u prirodi, koja najviše pruža. Posebno nam je zadovoljstvo što sada ljudi znaju za našu malu Jelašnicu na jugoistoku Srbije, po vašoj, našoj, zajedničkoj trci. Zadovoljstvo je bilo gledati i sportiste i rekreativce, male i velike, decu, vaš entuzijazam, trud koji ste uložili, umor i sreću na licima učesnika na kraju trke, sa pitanjima kada će opet biti ovako nešto?! Nakon trke je i divno druženje, a tu su i nove ljubavi.

Sa nestrpljenjem vas očekujemo i brojimo dane do 18. juna.

 

 

Ana Radovanović:

NaAna Radovanovic prošlogodišnji Maze sam otišla nepripremljena. To sam (na moj užas) saznala tek kada je trka počela. Kao rekreativni trkač nisam imala mnogo iskustva sa penjanjem uz stenu, preskakanjem vatre ili prolazak kroz vodovodnu cev, a kamoli u teranju krda ovaca koje stoje na sred uskog puta kojim treba da prođete. Ali ko jeste?

Na samom početku su me moje gradske navike (čitaj strah od prljanja) malo sputavale, ali već nakon treće prepreke, stopala plivaju u mokrim patikama, noge su do kolena u blatu, a kosa posvetlela kao da ste bili mesec dana na afričkom suncu. Zatim se u vama probudi neka životinjica i onda sve postaje apsolutno fantastično!

Bilo kakvo prepričavanje ove avanture neće zaista dočarati nivo adrenalina koji se sruči na vas već na prvoj prepreci i drži vas do kraja, pa i tri dana nakon toga. Zapravo, i dan danas kada opisujem doživljaje sa trke, dođe mi da čestitam samoj sebi kako sam uopšte uspela da preživim pola od onih prepreka! Međutim, činjenica je da tokom trke, vi sve vreme letite na krilima adrenalina. Sve vreme vam je zabavno i uzbudljivo, što neutrališe momente straha (koji, neću da lažem, jesu povremeno prisutni).

Veoma je bitno da ne budete sami tokom trke. Bilo da ste došli sa prijateljima ili ste ih stekli tokom trke, oni će vam biti od velike pomoći u raznim situacijama, a imaćete i pozamašnu zalihu „a jel se sećaš kad smo…uskočili/uronili/popeli/preskočili/provukli se/prošli/videli/doživeli“ za vaše penzionerske dane.

Dakle – prijatelja, vodu, patike koje se ne klizaju i pravac u Jelašnicu!!!

 

(Visited 599 times, 1 visits today)
6